Niške kafane kao stecišta javnog i kulturnog života

Kafana Galija

U ranijim vremenima kafane su bile stecišta trgovinskih razmena: mnogi su ugovori i trampe tu izvršene, u njihovim starinskim i memljivim sobičcima.

U novije vreme, ali još pod Turcima, u niškim kafanama, poglavito kod „Margera“ – osnovanog još 1722 – sklapane su zavere protivu turskog režima.

Odmah po oslobođenju Niša 1877. kafane postaju stecišta javnog i kulturnog života u Nišu, ukoliko ga je tada bilo. Oni koji su činili takve „kružoke“ dabome da nisu bili Niševljani nego „Prečani“ ili Šumadinci.

Javni život se ispoljio u prvim političkim zborovima koji su održavani u kafanama; kulturni od trenutka kada je osnovana niška gimnazija 1878, pozorište „Sinđelić“, od dolaska vrlo poznatih profesora: Stevana Sremca, Spire Kalika, Petra Petrovića, Stevana Nikšića-Lale i dr. Sremac je bio više godina centralna ličnost i opisivač niškog života; nzdaleko su čuvena njegova dela iz niškog života: „Zona Zamfirova“ i „Ivkova slava“, docnije dramatizovana. Sremčev sto bio je kod „Margera“, kod „Esnafa“ i u još nekoliko manjih kafana; veće kafane nije voleo.

U kafanama, tako srdačno i jednostavno za stolom, uz meze i pokoju čašicu rakije ili vina, stvarane su mnoge kulturne ustanove Niša. U kafani je pala misao o osnivanju pozorišta u starome „Knez Mihailu“, gde će se, u dvorištu, davati i prve pretstave. Tako je stvorena i prva pevačka družina „Sinđelić“, pa „Kornelije“, pa „Branko“ i „Car Konstantin“, kasnije. Ali su tako stvarana i razna druga društva. Pevačka družina „Sinđelić“ bila je još i – streljačka! Ideju za osnivanje te družine dao je pok Stevan Nikšić-Lala, nastavnik crtanja, karikaturista „Teta lije Austrije“, inače Srbin iz „Preka“, prebegli austriski oficir. Docnije se strelci izdvoje od pevača i organizuju svoje streljačko društvo, a pevači osnuju pozorišni odbor „Sinđelić“. I skoro punih 50 godina niško pozorište nosiće to veliko istorisko ime, dok streljačko društvo postoji i danas kao vrlo aktivno i ugledno u svome streljačkom savezu.

U jednoj od niških kafana, kod „Orijenta“, pao je predlog da se oko preostalih zidina Ćele – Kule, u kojima su uzidane glave srpskih junaka izginulih na Čegru, podigne spomen-kapela, da bi se ovaj tužni, grozni i u svetu jedinstveni spomenik svireposti sačuvao za buduća pokolenja. U tim zidinama su glave Stevana Sinđelića i njegovih junaka iz tragične 1809. (Čegarska kupola je simbol pod kojim se drži VI kongres jugoslovenskih ugostitelja u Nišu).

I lovačko društvo postalo je u kafani. Niš je bio sa lovcima uvek izistinski srećan. Tu je rođen, tu je živeo i umro čuveni niški lovac Kalča, koga je Sremac divno opisao, a Mihailo Golubović – prvi Niševljanin koji je napisao knjigu – zaista ovekovečio u poznatim „Kalčinim pričama“. Lovačko udruženje i danas postoji u prostorijama „Stare Srbije“.

U niškim kafanama su imali sedišta i razni esnafi mnogih još naprednih i mnogih već ugašenih zanata.

Danas u skoro svakoj niškoj kafani postoji po koje društvo ili kakav klub. Svi su oni aktivni u radu na kulturnom unapređenju Niša.

Kao svuda, dakle, kafane su i u Nišu ne samo mesta za pijanke i terevenke, nego i mesta za javne zborove i dogovore, i za organizovanje mnoge kulturne aktivnosti. U tom pogledu one imaju danas značajnu ulogu sakupljača narodnih masa i javnih trudbenika.

Aleksandar S. Živanić
Izvor Udruženje ugostitelja u Nišu, 1939.